Latest Entries »

Jutro

Budi me sat.
Nalazim ga rukom i pritiskam veliko dugme. Potom ležim u krevetu,
još minut-dva,
ne otvarajući oči. Loše sam spavao. Pokušavam da dovršim u mislima
ono poslednje
čega se sećam. Najčešće je to ono o čemu sam poslednjem razmišljao, pre nego što sam zaspao.
Ređe – ono što sam sanjao.

Jutros mi to ne uspeva, konfuzan sam, zbunjen…
Pridižem se, pokušavam da se saberem, vidim da tv radi, ne shvatam šta se desilo.
Sedim na krevetu, laktovima oslonjen na kolena, sa glavom među dlanovima.

Žmurim.

Jedva osetno se ljuljam,
odupirući se snu koji bi da me ponovo osvoji. Ne želim da mu se predam, jer
znam
da neće biti
nastavka.
Hoću
da se setim
onog od noćas.

Sanjao sam tek pred zoru.
Znam to,
sigurno,
jer sam se budio nekoliko puta u toku noći.

Sanjao sam
kako stojim
pored
kreveta i
gledam
Te
kako
spavaš.
Ispod pokrivača Ti se vidi samo deo leđa, ovlaš pokriven kosom i noga, do malo iznad potkolenice.
Stajao sam tu
i razmišljao
kako treba da požurim, jer ću zakasniti…
I kako
ne treba
da
Te
budim…

I…
nisam izdržao…
ni u tom snu.

Spustio sam usne na Tvoj list…
i krenuo, lagano, na gore…
otrkivajući
Te,
polako i
pažljivo.

Neću da Ti kažem…
dokle
sam stigao
u tom snu.

Neću

da Ti

kažem

ni

koliko sam

Te

želeo…

Advertisements

Dok čekam…

Koračam sporim koracima. Tako prelazim istu razdaljinu,
a trošim više vremena.
To je posebna (i znam – besmislena) igra, koju igram sa sobom,
ali uvek sa nekim određenim razlogom.
Razum mi govori da time gotovo ništa ne postižem
i da na taj način neću uspeti da ubrzam vreme,
niti će Te to brže vratiti.. (bliže) meni..
Ali ja nastavljam… uporan… u svojim željama…

Himna

Video iz jednog kadra, snimljen foto-aparatom, audio boljeg kvaliteta, magicni dodir i… evo je!

HIMNA!!!

Sačuvaj me…

Sačuvaj me…
negde…
u nekoj kutijici… zaostaloj od pojedenih slatkiša…
sa čokoladnim mrvama po ivicama i mirisom kakaoa, kada je otvoriš.
Ili… negde na nekoj polici…
visoko, gde niko ne može da dohvati…
gde pada prašina i pauci pletu mreže…
ali je dobar pogled…
na Tebe.
Ili…
u nekoj fioci, koju retko otvaraš,
ušuškanog u Tvoje stvari,
gde je potpuni mrak, ali je toplo
i miriše
na Tebe.
Ili…
u deliću srca,
izdvojenog od svih drugih…
gde niko ne zna da postojim,
ali odakle sigurno neću nestati.

Sačuvaj me…
možda Te iznenadim
i obradujem
kad me jednom ponovo pronađeš
i otkriješ.

Sačuvaj me…
značilo bi mi…
a možda će značiti i Tebi…
možda Ti zatrebam…
nekada…

Sačuvaj me…
za sebe…
kad sam se već,
ionako,
čitavo ovo vreme
čuvao za
Tebe.

Talas

Sigurno si, nekada, gledala
talase…

Uvek postoji
jedan,
veći od drugih,
koji se valja, polako, lenjo,
skupljla bezbroj kapljica,
izdižući se,
kao da je bio u klečećem položaju,
pa se prvo podiže donji,
potom srednji deo leđa,
a onda ramena,
moćno i široko,
dok konačno
ne uspravi glavu i raširi ruke,
trenutak pre nego što će se
preliti
i poplaviti
sve
što mu se
nađe na putu.

Taj
i takav
talas
se skuplja
i raste
u meni…
i potrebno je
samo malo…

nekoliko
slučajnih dodira…

miris kose…

dah
izgovorenog na uho…

par pogleda
kroz pramenove…

mekoća
usana…

ukus…
kože…

…da me
prekrije
čitavog.

Trebalo bi izumeti knjige koje mogu i da sviraju.
Ali, ne moderne, elktronske, gde je dovoljno da prstom pritisneš ekran i pojavi ti se željeni tekst i zasvira odgovarajuća muzika, već prave knjige (sa papirnim listovima koji šuškaju pod prstima dok ih okrećeš) koje mogu da sviraju dok ih čitaš.
Čini mi se da neke od ovih reči koje pišem potpuni smisao dobijaju tek kada se slušaju uz muziku uz koju su napisane.
Neke?
Ma ne! Sve!
(Nešto slično sam pokušao da uradim ovde, postavljajući posle nekih blogova linkove ka određenim muzičkim numerama, ali se često desi da posle nekoliko dana link više ne može da radi na samoj strani na kojoj se nalazi i blog, obično iz razloga autorskih prava, a to onda gubi smisao… U stvari, možda je trebalo i da, još ranije, objasnim ili napomenem da sve to treba čitati tako što se prvo startuje ta pesma, pa tek onda počne sa čitanjem. A opet… ne sumnjam da su oni koji su želeli da čitaju sve ovo, to, vrlo brzo i sami shvatili.)
Dakle, knjiga o kojoj pričam morala bi da u sebi ima mali plejer, koji bi reagovao tako što kada otvoriš stranu sa određenim tekstom počne da svira muziku koja ide baš uz taj tekst. Za one koji vole da čitaju dok se voze javnim prevozom, ili dok sede u parku, uz knjigu bi se dobijale i male slušalice, za takve situacije.
Kako me sve češće nervira to što nešto od zvučnih linkova koje sam postavio prestane da radi posle nekoliko dana, pokušaću to nekako da rešim… možda postavljanjem samo predloga, ili… samo linka… bez video klipa…
To je, ujedno i rešenje za one koji vole da čitaju u tišini… Ostaje im mogućnost izbora…
Mada, ne preporučujem čitanje u tišini…
Jer, čak i ovo što sam sada napisao savršeni smisao ima tek uz „Htio sam noćas da ti pišem“, splitske grupe Metak.
I evo je: http://www.youtube.com/watch?v=8Ra_zDTGEP0

Šta sve ja umem

Obično samo slažem reči u smislene rečenice. Sinopsis, off, scenario, dopis…
A onda si se pojavila… Ti.
Kao olakšanje, kao odmor, kao svetlo.
U stvari,
Tebi
ne pišem.
Tebi pričam.
Vrhovima prstiju.

Gde si bila do sada, sve ovo vreme?
Trebalo je
odavno
da mi otkriješ
da i ovo
umem.

I… imam neke ideje… šta i kako bismo mogli…

Ako me,
kao pošteni nalazač,
zadržiš,
mogu da budem
višestruko koristan.
Umem da (Ti) pišem, pa je to način da ubiješ dosadu i višak slobodnog vremena.
Umem da slušam… ma o čemu da pričaš. U to još nisi imala priliku da se uveriš, ali, nadam se da hoćeš. Uskoro…
Umem da biram divnu muziku za slušanje.
Umem da umutim sjajan Nes.
Umem da spremim odlične posne špagete sa tunjevinom.
Umem da sedim na obali i gledam u vodu. Što veću… Satima…
Umem da čitam knjige i gledam filmove.
Umem da se smejem.
Umem da ljubim.
Umem da brinem i pomognem.
Umem da šetam i pričam.
Umem da sedim i ćutim.
Umem da sanjam.
Umem da razumem.
Umem da budem nežan.
Umem da sipam vino u dve čaše, tako da crte budu na istoj visini.
Umem da letim (mada nije dokazano).
Umem da pijem kafu sa Tobom (mada ni to, još, nije dokazano).
Umem da uživam u letu i da preživim zimu, a takođe…
Umem da duvam i da (Te) rashladim, kada (Ti) je vruće i…
Umem da (Te) zagrlim i zagrejem, kada (Ti) je hladno.
Umem da budem oslonac i podrška.
Umem da volim.
Umem da se radujem.
Umem da naučim… ono što ne umem… ili ne znam.
Umem da razmišljam.
Umem da se suprotstavim i branim svoj stav, ali i…
Umem da priznam, kada nisam u pravu.
Umem da budem (ne)strpljiv.
Umem još što-šta, zasigurno… samo sada ne mogu da se setim.

Eto… valjda će ovo moći da pomogne… bar malo…

A, da…
Umem i da dišem… za … i zbog …

Picture by Yasmeen E. Stewart

Sačuvano

Sačuvao sam
Ti
jedno
sasvim posebno mesto
u mom
kompjuteru…
Jedan folder, sa Tvojim imenom, u kojem čuvam
nekoliko sličica,
pet-šest mp3 fajlova i
par word dokumenata, u koje zapisujem neke reči, samo za Tebe.

Sačuvao sam
Ti…
jedno
sasvim posebno mesto
u mom
telefonu…
Tu ću, jednom, kada mi stigne sms sa nepoznatog broja, da upišem
taj broj,
Tvoje ime,
rođendan,
posebnu melodiju za poziv i
još neke detalje,
koji samo meni nešto znače.

Sačuvao sam
Ti…
jedno
sasvim posebno mesto
pored sebe…
Ono, između ostalog, sadrži i:
prostor pored mene, dok hodam, sasvim lagano, nogu pred nogu, kao da vreme ne postoji,
stolicu u kafeima, poslastičarnicama i restoranima, sasvim blizu uz moju, sa koje se piju kafa i limunada i jedu kolači,
mesto pod pokrivačem, dok se lenjo, iz kreveta, (povremeno trljajući suzne uglove očiju) gleda „Love Actually“,
dlan na koji možeš da staviš svoj, ruku za koju možeš da se uhvatiš, rame na koje možeš da se nasloniš, usne koje možeš da ljubiš…

Sačuvao sam
Ti…
jedno
sasvim posebno mesto
u mom
srcu.
Oblikovano je prema
Tebi
i potpuno prilagodljivo,
tako da Ti ne bude tesno,
ni kada se sasvim skupiš, saviješ noge u kolenima i obgrliš ih rukama, a bradu uglaviš između skupljenih kolena, jer baš tako voliš da gledaš kako sunce tone u horizont,
ni kada se, tek probuđena, protezeš najviše što možeš i nijedan drugi prostor Ti nije dovoljan.
Tu nema mesta ni za koga drugog,
tu niko drugi ne može da stane,
osim
Tebe.

Picture by Yasmeen E. Stewart

Imam
neodoljivu
želju
da neke stvari podelim
sa Tobom.
I ta želja je
jaka,
nemoguće je odupreti joj se.
A kako vreme
prolazi,
postaje sve
ličnije,
jer…
delim sa
Tobom
deliće
svoje
duše.
Zaboravio sam
kako to
izgleda.
Kao da
nikada ranije
nisam
tako
osećao.

Ili…
je to bilo tako davno,
da možda nije ni istina.

To vreme koje
provedeš čitajući moje reči…
ti trenuci u kojima uspem da Te „ukradem“….
tih… nekoliko desetina minuta u toku dana…
postaju moje
dragocenosti,
uredno složene u kutiju pamćenja,
ušuškane i zaključane tako da ne može da ih ošteti nikakav zub vremena..
Vremena koje pokušavam da
ukradem,
i što mi to više uspeva,
sve mi više treba.

Picture by Yasmeen E. Stewart

Ukrašću Te,
jednom,
kad to najmanje budeš očekivala,
pa ću Te sakriti
od svih drugih očiju,
da Te samo ja gledam
i uživam u Tebi.

Ukrašću Te,
jednom,
kad se najmanje budeš nadala,
pa ću te odvesti na kraj sveta
putem koji samo ja znam,
na mesto koje samo ja znam,
da Te slušam i da Ti pričam
priče koje sam smislio
samo za Tebe.

Ukrašću Te,
jednom,
kad Ti opreznost popusti,
pa ću Te ljubiti
i voleti,
kako to nikad niko drugi
nije pre mene,
niti će,
ikada,
posle…